Зато, браћо света, заједничари звања небескога, познајте посланика и владику, којега ми признајемо, Исуса Христа,

Који је вјеран ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његову.

Јер овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.

Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.

И Мојсије дакле бјеше вјеран у свему дому његову, као слуга, за свједочанство онога што је требало да се говори.

Али је Христос као син у дому својему: којега смо дом ми, ако слободу и славу нада до краја тврдо одржимо.

Зато, као што говори Дух свети: данас ако глас његов чујете,

Не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте у дане напасти у пустињи,

Гдје ме искушаше оцеви ваши, искушаше ме, и гледаше дјела моја четрдесет година.

Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: једнако се мету у срцима, али они не познаше путова мојијех;

Зато се заклех у гњеву својему да неће ући у покој мој.

Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце невјерства да отступи од Бога живога;

Него се утјешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од пријеваре грјеховне;

Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у њему бити до краја тврдо одржимо;

Докле се говори: данас, ако глас његов чујете, не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте.

Јер неки чувши прогњевише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.

А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагријешише, који оставише кости у пустињи?

А којима се закле да неће ући у покој његов, него онима који не хтјеше да вјерују?

И видимо да не могоше ући за невјерство.