Genesis 3

1 Али змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?

2 А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту;

3 Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.

4 А змија рече жени: нећете ви умријети;

5 Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.

6 И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.

7 Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче.

8 И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.

9 А Господ Бог викну Адама и рече му: гдје си?

10 А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.

11 А Бог рече: ко ти каза да си го? да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?

12 А Адам рече: жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.

13 А Господ Бог рече жени: зашто си то учинила? А жена одговори: змија ме превари, те једох.

14 Тада рече Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека.

15 И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.

16 А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.

17 Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека;

18 Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;

19 Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.

20 И Адам надједе жени својој име Јева, зато што је она мати свјема живима.

21 И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.

22 И рече Господ Бог: ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи.

23 И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет;

24 И изагнав човјека постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.