Job 19
1 А Јов одговори и рече:
2 Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме ријечима?
3 Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4 Али ако сам доиста погријешио, погрјешка ће моја остати код мене.
5 Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6 Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7 Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапијем, али нема суда.
8 Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9 Свукао је с мене славу моју и скинуо вијенац с главе моје.
10 Порушио ме је отсвуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11 Распалио се на ме гњев његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12 Војске његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у око около шатора мојега.
13 Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14 Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15 Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховијем.
16 Зовем слугу својега, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17 Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18 Ни дјеца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19 Мрзак сам свјема невјернијем својим, и које љубљах посташе ми противници.
20 За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21 Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22 Зашто ме гоните као Бог, и меса мојега не можете да се наситите?
23 О кад би се написале ријечи моје! кад би се ставиле у књигу!
24 Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале!
25 Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом.
26 И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога.
27 Ја исти видјећу га, и очи моје гледаће га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28 Него би требало да речете: зашто га гонимо? кад је коријен бесједе у мени.
29 Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.