Job 7

1 Није ли човјек на војсци на земљи? а дани његови нијесу ли као дани надничарски?

2 Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши,

3 Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

4 Кад легнем, говорим: кад ћу устати? и кад ће проћи ноћ? и ситим се преврћући се до сванућа.

5 Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7 Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра,

8 Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9 Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово.

11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје.

12 Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене?

13 Кад речем: потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја облакшати тужњаву,

14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

16 Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17 Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?

18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20 Згријешио сам; шта ћу ти чинити, о чувару људски? зашто си ме метнуо себи за биљегу, те сам себи на тегобу?

21 Зашто ми не опростиш гријех мој и не уклониш моје безакоње? јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.