Luke 6

1 Догоди му се пак у прву суботу по другоме дану пасхе да иђаше кроз усјеве, и ученици његови тргаху класје, и сатираху рукама те јеђаху.

2 А неки од фарисеја рекоше им: зашто чините што не ваља чинити у суботу?

3 И одговарајући Исус рече им: зар нијесте читали оно што учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим?

4 Како уђе у кућу Божију, и узе хљебове постављене и изједе, и даде их онима што бијаху с њим, којијех никоме не ваљаше јести осим јединијех свештеника.

5 И рече им: син је човјечиј господар и од суботе.

6 А догоди се у другу суботу да он уђе у зборницу и учаше, и бјеше ондје човјек коме десна рука бјеше суха.

7 Књижевници пак и фарисеји гледаху за њим неће ли у суботу исцијелити, да га окриве.

8 А он знадијаше помисли њихове, и рече човјеку који имаше суху руку: устани и стани на сриједу. А он устаде и стаде.

9 А Исус рече им: да вас запитам: шта ваља у суботу чинити, добро или зло? одржати душу или погубити? А они мучаху.

10 И погледавши на све њих рече му: пружи руку своју. А он учини тако; и рука поста здрава као и друга.

11 А они се сви напунише безумља, и говораху један другоме шта би учинили Исусу.

12 Тијех пак дана изиђе на гору да се помоли Богу; и проведе сву ноћ на молитви Божијој.

13 И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра из њих дванаесторицу, које и апостолима назва:

14 Симона, кога назва Петром, и Андрију брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломија,

15 Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона прозванога Зилота,

16 Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који га и издаде.

17 И изишавши с њима стаде на мјесту равном, и гомила ученика његовијех; и мноштво народа из све Јудеје и из Јерусалима, и из приморја Тирскога и Сидонскога,

18 Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својијех болести, и које мучаху духови нечисти; и исцјељиваху се.

19 И сав народ тражаше да га се дотакну; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.

20 И он подигнувши очи на ученике своје говораше: благо вама који сте сиромашни духом; јер је ваше царство Божије.

21 Благо вама који сте гладни сад; јер ћете се наситити. Благо вама који плачете сад; јер ћете се насмијати.

22 Благо вама кад на вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло сина ради човјечијега.

23 Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, ваша је велика плата на небу. Јер су тако чинили пророцима оцеви њихови.

24 Али тешко вама богати; јер сте већ примили утјеху своју.

25 Тешко вама сити сад; јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сад; јер ћете заплакати и заридати.

26 Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима оцеви њихови.

27 Али вама кажем који слушате: љубите непријатеље своје, добро чините онима који на вас мрзе;

28 Благосиљајте оне који вас куну, и молите се Богу за оне који вас вријеђају.

29 Који те удари по образу, окрени му и други; и који хоће да ти узме кабаницу, подај му и кошуљу.

30 А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти.

31 И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако.

32 И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе.

33 И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако.

34 И ако дајете у зајам онима од којијех се надате да ћете узети, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да узму опет онолико.

35 Али љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови највишега, јер је он благ и неблагодарнима и злима.

36 Будите дакле милостиви као и отац ваш што је милостив.

37 И не судите, и неће вам судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се.

38 Дајите, и даће вам се: мјеру добру и набијену и стресену и преопуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером дајете онаком ће вам се вратити.

39 И каза им причу: може ли слијепац слијепца водити? Неће ли обадва пасти у јаму?

40 Нема ученика над учитеља својега, него и сасвијем кад се изучи, биће као и учитељ његов.

41 А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у својему оку не осјећаш?

42 Или како можеш рећи брату својему: брате! стани да извадим трун који је у оку твојему, кад сам не видиш брвна у својему оку? Лицемјере! извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега.

43 Јер нема дрвета добра да рађа зао род; нити дрвета зла да рађа добар род.

44 Јер се свако дрво по роду своме познаје: јер се смокве не беру с трња, нити се грожђе бере с купине,

45 Добар човјек из добре клијети срца својега износи добро, а зао човјек из зле клијети срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.

46 А што ме зовете: Господе! Господе! а не извршујете што вам говорим?

47 Сваки који иде за мном и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам какав је:

48 Он је као човјек који гради кућу, па ископа и удуби и удари темељ на камену; а кад дођоше воде, навали ријека на ону кућу и не може је покренути, јер јој је темељ на камену.

49 А који слуша и не извршује он је као човјек који начини кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах је обори, и распаде се кућа она страшно.