Philippians 2

1 Ако има дакле које поучење у Христу, или ако има која утјеха љубави, ако има која заједница духа, ако има које срце жалостиво и милост,

2 Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени:

3 Ништа не чините успркос или за празну славу; него понизношћу чините један другога већег од себе.

4 Не гледајте сваки за своје, него и за другијех.

5 Јер ово да се мисли међу вама што је и у Христу Исусу,

6 Који, ако је и био у обличју Божијему, није се отимао да се испореди с Богом;

7 Него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи и на очи нађе се као човјек.

8 Понизио сам себе поставши послушан до саме смрти, а смрти крстове.

9 Зато и Бог њега повиси, и дарова му име које је веће од свакога имена.

10 Да се у име Исусово поклони свако кољено онијех који су на небу и на земљи и под земљом;

11 И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на славу Бога оца.

12 Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нијесам код вас, градите спасеније своје са страхом и дрктањем.

13 Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што му је угодно.

14 Све чините без вике и премишљања.

15 Да будете прави и цијели, дјеца Божија без мане усред рода неваљалога и покваренога, у којему свијетлите као видјела на свијету,

16 Придржавајући ријеч живота, на моју хвалу за дан Христов, да ми не буде узалуд трчање и труд.

17 Но ако и жртвован будем на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и радујем се с вама свима.

18 Тако и ви радујте се и будите са мном радосни.

19 А надам се у Господа Исуса да ћу скоро послати к вама Тимотија, да се и ја развеселим разабравши како сте ви.

20 Јер ниједнога немам једнаке мисли са собом који се управо брине за вас.

21 Јер сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса.

22 А његово поштење познајете, јер као дијете оцу са мном је послужио у јеванђељу.

23 Њега дакле надам се да ћу послати одмах како разберем што је за мене.

24 А надам се у Господа да ћу и сам скоро доћи к вама.

25 Али нађох за потребно да пошљем к вама брата Епафродита, својега помагача и другара у војевању, а вашега посланика и слугу моје потребе;

26 Јер жељаше од срца вас све да види, и жаљаше што сте чули да је боловао.

27 Јер бјеше болестан до смрти; но Бог помилова га, не само њега него и мене, да ми не дође жалост на жалост.

28 Зато га послах скорије, да се обрадујете кад га опет видите, и мени да олакша мало.

29 Примите га дакле у Господу са сваком радости, и такове поштујте;

30 Јер за дјело Христово дође до саме смрти, не маривши за свој живот да накнади у служби мојој што вас немам.