Показа ми Господ, и гле, двије котарице смокава намјештене пред црквом Господњом, пошто Навуходоносор цар Вавилонски зароби Јехонију сина Јоакимова цара Јудина, и кнезове Јудине, и дрводјеље и коваче из Јерусалима и одведе их у Вавилон.

У једној котарици бијаху смокве врло добре, каке бијаху ране смокве, а у другој котарици бијаху врло рђаве смокве, које се не могаху јести, тако бијаху рђаве.

И рече ми Господ: шта видиш, Јеремија? А ја рекох: смокве, једне добре смокве, врло добре, а друге рђаве, врло рђаве, које се не могу јести, тако су рђаве.

И дође ми ријеч Господња говорећи:

Овако вели Господ Бог Израиљев: каке су те смокве добре, тако ће ми бити добра ради робље Јудино, које одаслах из овога мјеста у земљу Халдејску.

И обратићу очи своје на њих добра ради, и довешћу их опет у ову земљу, и сазидаћу их и нећу их разорити, и насадићу их и нећу их почупати.

Јер ћу им дати срце да ме познаду да сам ја Господ, и биће ми народ и ја ћу им бити Бог, јер ће се обратити к мени свијем срцем својим.

А каке су те рђаве смокве да се не могу јести, како су рђаве, таким ћу, вели Господ, учинити Седекију цара Јудина и кнезове његове и остатак Јерусалимљана који осташе у овој земљи и који живе у земљи Мисирској.

Учинићу да се потуцају по свијем царствима земаљским на зло, да буду срамота и прича и руг и уклин по свијем мјестима, куда их разденем.

И послаћу на њих мач, глад и помор, докле се не истријебе са земље, коју сам дао њима и оцима њиховијем.