Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.

И проговорив Јов рече:

Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!

Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га свјетлост!

Мрак га запрзнио и сјен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!

Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројила се у мјесеце!

Гле, ноћ она била пуста, пјевања не било у њој!

Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!

Потамњеле звијезде у сумрачје њезино, чекала видјело и не дочекала га, и не видјела зори трепавица;

Што ме није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.

Зашто не умријех у утроби? не издахнух излазећи из утробе?

Зашто ме прихватише кољена? зашто сисе, да сем?

Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,

С царевима и савјетницима земаљским, који зидаше себи пустолине,

Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.

Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дијете које не угледа видјела?

Ондје безбожници престају досађивати, и ондје почивају изнемогли,

И сужњи се одмарају и не чују гласа настојникова.

Мали и велики ондје је, и роб слободан од свога господара.

Зашто се даје видјело невољнику и живот онима који су тужна срца,

Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,

Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?

Човјеку, којему је пут сакривен и којега је Бог затворио отсвуда?

Јер прије јела мојега долази уздах мој, и као вода разљева се јаук мој.

Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.

Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.