Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.

А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,

Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.

Јер не знају за невољу до саме смрти, и тијело је њихово претило.

На пословима човјечијим нема их, и не муче се с другим људима.

Тога ради опточени су охолошћу као огрлицом, и обучени у обијест као у стајаће рухо.

Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.

Потсмијевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.

Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.

И зато се онамо навраћају неки из народа његова, и пију воду из пуна извора.

И говоре: како ће разабрати Бог? зар вишњи зна?

Па ето, ови безбожници срећни на свијету умножавају богатство.

Зар дакле узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,

Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?

Кад бих казао: говорићу као и они, изневјерио бих род синова твојих.

И тако стадох размишљати да бих ово разумио; али то бјеше тешко у очима мојима.

Док најпослије уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.

Та на клизавом мјесту поставио си их, и бацаш их у пропаст!

Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!

Као сан, кад се човјек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.

Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,

Тада бијах незналица и не разумијевах; као живинче бијах пред тобом.

Али сам свагда код тебе, ти ме држиш за десну руку.

По својој вољи водиш ме, и послије ћеш ме одвести у славу.

Кога имам на небу? и с тобом ничега нећу на земљи.

Чезне за тобом тијело моје и срце моје; Бог је град срца мојега и дио мој довијека.

Јер ево који отступише од тебе, гину; ти истребљаваш свакога који чини прељубу остављајући тебе.

А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса твоја.