Године тридесете, мјесеца четвртога, петога дана, кад бијах међу робљем на ријеци Хевару, отворише се небеса, и видјех утваре Божје.

Петога дана тога мјесеца, пете године откако се зароби цар Јоахин,

Дође ријеч Господња Језекиљу сину Вузијеву, свештенику, у земљи Халдејској на ријеци Хевару, и ондје дође рука Господња нада њ.

И видјех, и гле, силан вјетар долажаше од сјевера, и велик облак и огањ који се разгоријеваше, и око њега свјетлост, а исред огња као јака свјетлост;

Исред њега још као четири животиње, које на очи бијаху налик на човјека;

И у сваке бијаху четири лица, и четири крила у сваке;

И ноге им бијаху праве, а у стопалу бијаху им ноге као у телета; и сијеваху као углађена мјед.

И руке им бијаху човјечије под крилима над четири стране, и лица им и крила бијаху на четири стране.

Састављена им бијаху крила једно с другим; и не окретаху се идући, него свака иђаше напрема се.

И лице бијаше у све четири лице човјечије и лице лавово с десне стране, а с лијеве стране лице волујско и лице орлово у све четири.

И лица им и крила бијаху раздијељена озго; у сваке се два крила састављаху једно с другим, а два покриваху им тијело.

И свака иђаше право напрема се; иђаху куда дух иђаше, и не окретаху се идући.

И на очи бијаху те животиње као живо угљевље, гораху на очи као свијеће; тај огањ пролажаше између животиња и свијетљаше се, и из огња излажаше муња.

И животиње трчаху и враћаху се као муња.

И кад гледах животиње, гле, точак један бијаше на земљи уза сваку животињу према четири лица њихова.

Обличјем и направом бијаху точкови као боје хрисолитове, и сва четири бијаху једнака, и обличјем и направом бијаху као да је један точак у другом.

Кад иђаху, иђаху сва четири сваки на своју страну, и идући не скретаху.

И наплаци им бијаху високи страхота; и бијаху наплаци пуни очију унаоколо у сва четири.

И кад иђаху животиње, иђаху и точкови уз њих; и кад се животиње подизаху од земље, подизаху се и точкови.

Куда дух иђаше, онамо иђаху, и подизаху се точкови према њима, јер дух животињски бјеше у точковима.

Кад оне иђаху, иђаху и они; и кад оне стајаху, стајаху и они; и кад се оне подизаху од земље, подизаху се и точкови према њима, јер дух животињски бјеше у точковима.

А над главама животињама бијаше као небо, по виђењу као кристал, страшно, разастрто озго над главама њиховијем.

А под тијем небом бијаху им крила пружена, једно према другом, а два крила свакој покриваху тијело.

И чујах хуку крила њиховијех кад иђаху као да бјеше хука велике воде, као глас свемогућега и као граја у околу; и кад стајаху, спуштаху крила.

И кад ставши спуштаху крила, чујаше се глас озго из неба, које бијаше над главама њиховијем.

И озго на оном небу што им бијаше над главама, бијаше као пријесто, по виђењу као камен сафир, и на пријестолу бијаше по обличју као човјек.

И видјех као јаку свјетлост, и у њој унутра као огањ наоколо, од бедара горе, а од бедара доље видјех као огањ и свјетлост око њега.

Као дуга у облаку кад је киша, така на очи бијаше свјетлост унаоколо. То бијаше виђење славе Божје на очима; и кад видјех, падох на лице своје, и чух глас некога који говораше.