А Јов одговори и рече:
2Још је тужњава моја одмет? а невоља је моја тежа од уздаха мојих.
3О кад бих знао како бих нашао Бога! да отидем до пријестола његова,
4Да разложим пред њим парбу своју, и уста своја напуним разлога,
5Да знам шта би ми одговорио, и разумијем шта би ми рекао.
6Би ли се према великој својој сили прео са мном? Не; него би ми помогао.
7Ондје би се праведан човјек могао правдати с њим, и ослободио бих се за свагда од свога судије.
8Гле, ако пођем напријед, нема га; ако ли натраг, не находим га;
9Ако налијево ради, не видим га; ако надесно, заклонио се, не могу га видјети.
10Али он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.
11По стопама је његовијем ступала нога моја; пута његова држао сам се, и не зађох.
12Од заповијести уста његовијех нијесам отступао; чувао сам ријечи уста његовијех више него свој ужитак.
13Али кад он што науми, ко ће га одвратити? што душа његова зажели, оно чини.
14И извршиће што је наумио за ме; и тога има у њега много.
15За то сам се уплашио од њега; и кад то мислим, страх ме је од њега.
16Бог је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио.
17Што не погибох прије мрака? и што не сакри мрак испред мене?