Job 14

1 Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира.

2 Као цвијет ниче, и одсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје.

3 И на такога отвораш око своје, и мене водиш на суд са собом!

4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

5 Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи.

6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

7 Јер за дрво има надања, ако се посијече, да ће се још омладити и да неће бити без изданака;

8 Ако и остари у земљи коријен његов и у праху изумре пањ његов,

9 Чим осјети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

10 А човјек умире изнемогао; и кад издахне човјек, гдје је?

11 Као кад вода отече из језера и ријека опадне и усахне,

12 Тако човјек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна својега.

13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гњев твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

14 Кад умрије човјек, хоће ли оживјети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промјена.

15 Зазваћеш, и ја ћу ти се одазвати; дјело руку својих пожељећеш.

16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за гријех мој.

17 Запечаћени су у тобоцу моји пријеступи, и завезујеш безакоња моја.

18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стијена одвали с мјеста својега,

19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човјечије обраћаш у ништа.

20 Надвлађујеш га једнако, те одлази, мијењаш му лице и отпушташ га.

21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

22 Само тијело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.