Job 29

1 Још настави Јов бесједу своју и рече:

2 О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,

3 Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,

4 Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,

5 Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,

6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,

7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:

8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

10 Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло.

11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми

12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;

13 Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;

14 У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.

15 Око бијах слијепцу и нога хрому.

16 Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

18 Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.

19 Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

21 Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет.

22 Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја.

23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

24 Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху.

25 Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци, кад тјеши жалосне.