Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике

Рече им: јесте ли примили Духа светога кад сте вјеровали? А они му рекоше: нијесмо ни чули да има Дух свети.

А он им рече: на што се дакле крстисте? А они рекоше: на крштење Јованово.

А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да вјерују онога који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.

А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.

А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух свети на њих, и говораше језике и прорицаху.

А бијаше људи свега око дванаест.

И ушавши у зборницу говораше слободно три мјесеца учећи и увјеравајући за царство Божије.

А кад неки бијаху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, отступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи некога Тирана.

И ово је бивало двије године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јевреји и Грци, чуше ријеч Господа Исуса.

И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловијем,

Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.

И почеше неки од Јевреја, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима бијаху зли духови име Господа Исуса говорећи: заклињемо вас Исусом кога Павле проповиједа.

А бијаху некијех седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничкога, који ово чињаху.

А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?

И скочивши на њих човјек у коме бјеше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.

И ово дознадоше сви који живљаху у Ефесу, и Јевреји, и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.

И многи од онијех што вјероваху, долажаху те се исповиједаху и казиваху шта су учинили.

А многи од онијех који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунише и нађоше да су вриједеле педесет хиљада гроша.

Тако здраво растијаше и надвлађиваше ријеч Господња.

И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Маћедоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: пошто будем тамо, ваља ми и Рим видјети.

И посла у Маћедонију двојицу од онијех који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко вријеме у Азији.

А у оно вријеме подиже се не мала буна пута ради Господњега,

Јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,

Он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: људи! ви знате да од овога посла ми имамо добитак за своје живљење;

И видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: то нијесу богови што се рукама човјечијим граде.

И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свијет поштује.

А кад они ово чуше, напунише се гњева, и викаху говорећи: велика је Дијана Ефеска!

И сав се град напуни буне; и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Маћедоније, другове Павлове.

А кад Павле шћаше да иде међу народ, не дадоше му ученици.

А неки и од Азијскијех поглавара који му бијаху пријатељи, послаше к њему свјетујући га да не излази на збориште.

Једни пак викаху једно а други друго; јер бијаше сабор смућен, и највише их не знадијаху зашто су се скупили.

А једни од народа извукоше Александра, кад га Јевреји изведоше. А Александар махнувши руком шћаше да одговори народу.

А кад га познаше да је Јеврејин, повикаше сви у глас, и викаху око два сахата: велика је Дијана Ефеска.

А писар утишавши народ рече: људи Ефесци! Ко је тај човјек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њезин кип небески?

Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;

Јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.

А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намјесници, нека туже један другога.

Ако ли што друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.

Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ниједнога узрока нема којијем бисмо се могли оправдати за ову буну. И ово рекавши распусти народ који се бјеше сабрао.