Додијао је души мојој живот живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

Рећи ћу Богу: немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.

Је ли ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дјело руку својих и савјет безбожнички обасјаваш?

Јесу ли у тебе очи тјелесне? видиш ли као што види човјек?

Јесу ли дани твоји као дани човјечји, и године твоје као вијек људски,

Те истражујеш моје безакоње и за гријех мој разбираш?

Ти знаш да нијесам крив, и нема никога ко би избавио из твоје руке.

Твоје су ме руке створиле и начиниле, и ти ме отсвуда потиреш.

Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.

Нијеси ли ме као млијеко слио и као сир усирио ме?

Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.

Животом и милошћу даривао си ме; и старање твоје чувало је дух мој.

И сакрио си то у срцу својему; али знам да је у тебе.

Ако сам згријешио, опазио си ме, и нијеси ме опростио безакоња мојега.

Ако сам скривио, тешко мени! ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.

И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.

Понављаш свједочанства своја против мене, и умножаваш гњев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.

Зашто си ме извадио из утробе? о да умријех! да ме ни око не видје!

Био бих као да нигда нијесам био; из утробе у гроб био бих однесен.

Није ли мало дана мојих? престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,

Прије него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сјен смртни,

У земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама.