Нема слободна који би га пробудио; а ко ће стати преда ме?

Ко ми је прије дао што, да му вратим? што је год под свијем небом, моје је.

Нећу мучати о удима његовијем ни о сили ни о љепоти стаса његова.

Ко ће му узгрнути горњу одјећу? к чељустима његовијем ко ће приступити?

Врата од грла његова ко ће отворити? страх је око зуба његовијех.

Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо.

Близу су једна до друге да ни вјетар не улази међу њих.

Једна је за другу прионула, држе се и не растављају се.

Кад киха као да муња сијева, а очи су му као трепавице у зоре.

Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу.

Из ноздрва му излази дим као из врелога лонца или котла.

Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста.

У врату му стоји сила, и пред њим иде страх.

Уди меса његова спојени су, једноставно је на њему, не размиче се.

Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ.

Кад се дигне, дршћу јунаци, и од страха очишћају се од гријеха својих.

Да га удари мач, не може се одржати, ни копље ни стријела ни оклоп.

Њему је гвожђе као пљева, а мјед као труло дрво.

Неће га потјерати стријела, камење из праће њему је као сламка;

Као слама су му убојне справе, и смије се баченом копљу.

Под њим су оштри црепови, стере себи оштре ствари у глибу.

Чини, те ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи.

За собом оставља свијетлу стазу, рекао би да је бездана осиједјела.

Ништа нема на земљи да би се испоредило с њим, да би створено било да се ничега не боји.

Што је год високо презире, цар је над свијем звијерјем.