А Агрипа рече Павлу: допушта ти се да говориш сам за се. Онда Павле пруживши руку одговараше:

За срећу своју држим, царе Агрипа! што се данас пред тобом одговарам за све што ме потворају Јевреји,

А највише што знам да ти познајеш све Јеврејске обичаје и препирања. Зато те молим да ме послушаш милостиво.

Моје дакле живљење од младости, које је испрва било међу народом мојијем у Јерусалиму, знаду сви Јевреји.

Како ме знаду испрва, ако хоће посвједочити, да по познатој јереси наше вјере живљех фарисејски.

И сад стојим пред судом за надање обећања које Бог обрече оцевима нашијем,

Коме се сви дванаест кољена нашијех једнако дан и ноћ служећи надају да ће доћи. За ово надање оптужен сам, царе Агрипа, од Јевреја.

Шта? зар ви мислите да се не може вјеровати да Бог мртве подиже?

Тако и ја мишљах да ми ваља многа зла чинити против имена Исуса Назарећанина,

Као што и учиних у Јерусалиму; и многе од светијех ја затворах у тамнице, примивши власт од главара свештеничкијех; и кад их убијаху, пристајах на суд.

И по свијем зборницама мучећи их често, нагоњах да хуле на Исуса; и одвише мрзећи на њих гоњах их тја и до туђијех градова.

За које идући у Дамаск с влашћу и заповијешћу од главара свештеничкијех,

У подне, царе, видјех на путу с неба свјетлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне што иђаху са мном.

А кад ми сви падосмо на земљу, чух глас гдје говори мени и казује Јеврејскијем језиком: Савле! Савле! зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила праћати се.

А ја рекох: ко си ти, Господе? А он рече: ја сам Исус, којега ти гониш;

Него устани и стани на ноге своје; јер ти се за то јавих да те учиним слугом и свједоком овоме што си видио и што ћу ти показати,

Избављајући те од народа Јеврејскога и од незнабожаца, којима ћу те послати,

Да им отвориш очи да се обрате од таме к видјелу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење гријеха и достојање међу освећенима вјером мојом.

Зато, царе Агрипа! не бих непокоран небеској утвари;

Него најприје онима који су у Дамаску и у Јерусалиму, потом и по свој земљи Јеврејској, и незнабошцима проповиједах да се покају, и да се обрате к Богу чинећи дјела достојна покајања.

Зато ме Јевреји ухватише у цркви и шћаху да ме раскину.

Али добивши помоћ Божију стојим до самога овог дана, и свједочим и малом и великом, не казујући ништа осим што пророци казаше да ће бити, и Мојсије:

Да ће Христос пострадати, и да ће бити први из васкрсенија мртвијех и проповиједати видјело народу Јеврејскоме и незнабошцима.

А кад он ово одговараше, рече Фист великијем гласом: зар лудујеш, Павле? Многе те књиге изводе из памети.

А он рече: не лудујем, честити Фисте, него ријечи истине и разума казујем.

Јер за ово зна цар, којему и говорим слободно; јер не вјерујем да му је што од овога непознато; јер ово није било у углу.

Вјерујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да вјерујеш.

А Агрипа рече Павлу: још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин.

А Павле рече: молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такови као и ја што сам, осим окова овијех.

И кад он ово рече, уста цар и судија и Верникија, и који сјеђаху с њима,

И отишавши разговараху се међу собом говорећи: овај човјек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.

А Агрипа рече Фисту: овај човјек могаше бити пуштен да не рече да хоће к ћесару. И тако судија намисли да га пошље к ћесару.