И тако дванаестога мјесеца, а то је мјесец Адар, тринаестога дана, кад дође да се изврши ријеч царева и заповијест његова, истога дана кад се непријатељи Јудејски надаху да ће обладати њима, преокрену се, те Јудејци обладаше својим ненавидницима.

Скупише се Јудејци у својим градовима по свијем земљама цара Асвира да дигну руке на оне који им тражаху зло; и нико не могаше стајати пред њима; јер страх од њих попаде све народе.

И сви кнезови земаљски, намјесници и управитељи и који оправљаху послове цареве, подупираху Јудејце, јер их попаде страх од Мардохеја.

Јер велик бијаше Мардохеј у дому цареву, и слава његова пролажаше све земље, јер тај човјек Мардохеј биваше све већи.

И тако побише Јудејци све непријатеље своје мачем и потрше и истријебише, и учинише што хтјеше од ненавидника својих.

И у Сусану царском граду убише Јудејци и истријебише пет стотина људи.

И Фирсандату и Далфона и Аспату,

И Порату и Адалију и Аридату,

И Фармасту и Арисаја и Аридаја и Вајезату,

Десет синова Амана сина Амедатина непријатеља Јудејскога побише, али на плијен не дигоше руке своје,

У онај дан кад јавише цару број побијених у Сусану царском граду,

Рече цар Јестири царици: у Сусану царском граду побише и потрше Јудејци пет стотина људи и десет синова Амановијех, а шта су учинили по осталијем земљама царевијем? Шта желиш? даће ти се; и шта још молиш? биће.

А Јестира рече: ако је угодно цару, да се допусти Јудејцима у Сусану и сјутра да учине по данашњој наредби и десет синова Амановијех да објесе на вјешала.

И заповједи цар да буде тако. И оглашена би заповијест у Сусану, и објесише десет синова Амановијех.

И Јудејци који бијаху у Сусану скупивши се и четрнаестога дана мјесеца Адара побише у Сусану три стотине људи, али на плијен не дигоше руке своје.

А остали Јудејци који бијаху по земљама царевијем скупише се да бране живот свој и да се смире од непријатеља својих; и побише седамдесет и пет тисућа ненавидника својих; али на плијен не дигоше руке своје.

То би тринаестога дана мјесеца Адара; а четрнаестога починуше, и празноваше тај дан гостећи се и веселећи се.

А Јудејци који бијаху у Сусану скупише се тринаестога и четрнаестога дана истога мјесеца, а починуше петнаестога, и празноваше тај дан гостећи се и веселећи се.

Зато Јудејци сељани, који живе по мјестима неограђенијем, празнују четрнаести дан мјесеца Адара веселећи се и гостећи се и благујући, и шаљући дијелове један другом.

Јер Мардохеј написа ово, и разасла књиге свијем Јудејцима који бијаху по свијем земљама цара Асвира, близу и далеко,

Наређујући им да празнују дан четрнаести мјесеца Адара и петнаести дан истога мјесеца сваке године;

Према данима у које се смирише Јудејци од непријатеља својих и према мјесецу кад им се претвори жалост у радост и туга у весеље, да те дане празнују гостећи се и веселећи се и шаљући дијелове један другом, и сиромасима дарове.

И примише сви Јудејци да чине што су почели и што им писа Мардохеј.

Јер Аман син Амедатин Агагеј непријатељ свијех Јудејаца намисли за Јудејце да их истријеби, и баци Фур, то јест ждријеб, да их потре и истријеби.

Али кад Јестира изиде пред цара, он заповједи књигом, те се зла мисао његова коју смисли на Јудејце обрати на његову главу, и објесише њега и синове његове на вјешала.

Зато прозваше те дане Фурим од имена Фур; и ради својих ријечи те књиге и ради онога што видјеше, тако и ради онога што им се догоди,

Поставише Јудејци и примише на се и на сјеме своје и на све који се удруже с њима да је непромјенито да славе та два дана као што је написано за њих и на вријеме које је за њих одређено, сваке године,

И да се ти дани спомињу и славе у сваком нараштају, у свакој породици, у свакој земљи и у сваком граду; и ти дани Фурим да не престану међу Јудејцима и спомен њихов да не погине у сјемену њихову.

И писа царица Јестира кћи Авихаилова и Мардохеј Јудејац сваком тврђом потврђујући књигу за Фурим други пут.

И разасла књигу свијем Јудејцима у сто и двадесет и седам земаља цара Асвира и ријечима љубазнијем и истинијем,

Да тврдо држе дане Фурим на вријеме као што им је поставио Мардохеј Јудејац и царица Јестира и као што сами поставише себи и и сјемену својему за спомен посту њихову и викању њихову.

Тако заповијест Јестирина потврди уредбу за Фурим, и би записано у књигу.