WeBible

Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.

Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.

Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.

Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.

На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.

Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.

Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.

Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.

Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.

Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.

Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.

Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.

Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.

Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.

Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.

Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!

Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,

Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.

Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.

Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?

Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.

Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?