Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира.

Као цвијет ниче, и одсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје.

И на такога отвораш око своје, и мене водиш на суд са собом!

Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи.

Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

Јер за дрво има надања, ако се посијече, да ће се још омладити и да неће бити без изданака;

Ако и остари у земљи коријен његов и у праху изумре пањ његов,

Чим осјети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

А човјек умире изнемогао; и кад издахне човјек, гдје је?

Као кад вода отече из језера и ријека опадне и усахне,

Тако човјек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна својега.

О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гњев твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

Кад умрије човјек, хоће ли оживјети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промјена.

Зазваћеш, и ја ћу ти се одазвати; дјело руку својих пожељећеш.

А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за гријех мој.

Запечаћени су у тобоцу моји пријеступи, и завезујеш безакоња моја.

Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стијена одвали с мјеста својега,

И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човјечије обраћаш у ништа.

Надвлађујеш га једнако, те одлази, мијењаш му лице и отпушташ га.

Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

Само тијело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.