Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.

Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.

Дај ми ко ће јамчити код тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?

Јер си од њихова срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.

Ко ласка пријатељима, његовијем ће синовима очи посахнути.

Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.

Потамњело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сјен.

Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемјере.

Али ће се праведник држати својега пута, и ко је чистијех руку већма ће ојачати.

А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.

Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.

Од ноћи начинише дан, и свјетлост је близу мрака.

Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу простријети постељу себи.

Гробу вичем: ти си отац мој; црвима: ти си мати моја, ти си сестра моја.

И гдје је сада надање моје? моје надање ко ће видјети?

У гроб ће сићи, починуће са мном у гробу.