Да, сребро има жице, и злато има мјесто гдје се топи.

Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи мјед.

Мраку поставља међу, и све истражује човјек до краја, и камење у тами и у сјену смртном.

Ријека навре с мјеста својега да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човјечјим.

Из земље излази хљеб, и под њом је друго, као огањ.

У камену је њезину мјесто сафиру, а ондје је прах златни.

Те стазе не зна птица, нити је видје око крагујево;

Не угази је младо звијерје, нити њом прође лав.

На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.

Из стијене изводи потоке, и свашта драгоцјено види му око.

Уставља ријеке да не теку, и што је сакривено износи на видјело.

Али мудрост гдје се налази? и гдје је мјесто разуму?

Не зна јој човјек цијене, нити се находи у земљи живијех.

Бездана вели: није у мени; и море вели: није код мене.

Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промјену за њу.

Не може се цијенити златом Офирским, ни драгим онихом ни сафиром.

Не може се изједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може промијенити за закладе златне.

Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драгом камењу.

Не може се с њом изједначити топаз Етиопски, нити се може цијенити чистијем златом.

Откуда дакле долази мудрост? и гдје је мјесто разуму?

Сакривена је од очију свакога живога, и од птица небеских заклоњена.

Погибао и смрт говоре: ушима својима чусмо славу њезину.

Бог зна пут њезин, и познаје мјесто њезино.

Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свијем небом.

Кад даваше вјетру тежину, и мјераше воду мјером,

Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.

Још је онда видје и огласи је, уреди је и претражи је.

А човјеку рече: гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум.