Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
И проговорив Јов рече:
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га свјетлост!
Мрак га запрзнио и сјен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројила се у мјесеце!
Гле, ноћ она била пуста, пјевања не било у њој!
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Потамњеле звијезде у сумрачје њезино, чекала видјело и не дочекала га, и не видјела зори трепавица;
Што ме није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Зашто не умријех у утроби? не издахнух излазећи из утробе?
Зашто ме прихватише кољена? зашто сисе, да сем?
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
С царевима и савјетницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дијете које не угледа видјела?
Ондје безбожници престају досађивати, и ондје почивају изнемогли,
И сужњи се одмарају и не чују гласа настојникова.
Мали и велики ондје је, и роб слободан од свога господара.
Зашто се даје видјело невољнику и живот онима који су тужна срца,
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
Човјеку, којему је пут сакривен и којега је Бог затворио отсвуда?
Јер прије јела мојега долази уздах мој, и као вода разљева се јаук мој.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
