Није ли човјек на војсци на земљи? а дани његови нијесу ли као дани надничарски?

Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши,

Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

Кад легнем, говорим: кад ћу устати? и кад ће проћи ноћ? и ситим се преврћући се до сванућа.

Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра,

Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово.

Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје.

Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене?

Кад речем: потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја облакшати тужњаву,

Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?

Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

Згријешио сам; шта ћу ти чинити, о чувару људски? зашто си ме метнуо себи за биљегу, те сам себи на тегобу?

Зашто ми не опростиш гријех мој и не уклониш моје безакоње? јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.