Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мојему пригни ухо своје,

Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.

Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;

Али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обје стране оштар.

Ноге јој слазе к смрти, до пакла допиру кораци њезини.

Да не би мјерио пута животнога, савијају се стазе њезине да не знаш.

Зато, дјецо, послушајте мене, и не отступајте од ријечи уста мојих.

Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њезине,

Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,

Да се не би туђинци наситили твојега блага и труд твој да не би био у туђој кући,

И да не ридаш на пошљедак, кад се строши месо твоје и тијело твоје,

И речеш: како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!

И не послушах гласа учитеља својих, и не пригнух уха својега к онима који ме учаху!

Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.

Пиј воду из својега студенца и што тече из твојега извора.

Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.

Имај их сам за се, а не туђин с тобом.

Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;

Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.

А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио њедра туђој,

Кад су пред очима Господу путови свачији, и мјери све стазе његове?

Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа гријеха својих заплешће се;

Умријеће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.