И од тога дркће срце моје, и отскаче са својега мјеста.

Слушајте добро громовни глас његов и говор што излази из уста његовијех.

Под сва небеса пушта га, и свјетлост своју до крајева земаљских.

За њом риче гром, грми гласом величанства својега, нити што одгађа кад се чује глас његов.

Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумјети.

Говори снијегу: падни на земљу; и дажду ситноме и дажду силноме.

Запечаћава руку сваком човјеку, да позна све посленике своје.

Тада звијер улази у јаму, и остаје на својој ложи.

С југа долази олуја, и са сјевера зима.

Од дихања Божијега постаје лед, и широке воде стискају се.

И да се натапа земља, натјерује облак, и расипа облак свјетлошћу својом.

И он се обрће и тамо и амо по вољи његовој да чини све што му заповједи по васиљеној.

Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.

Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.

Знаш ли како их он уређује и како сија свјетлошћу из облака својега?

Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса онога који је савршен у сваком знању?

Како ти се хаљине угрију кад умири земљу с југа?

Јеси ли ти с њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?

Научи нас шта ћемо му рећи; не можемо од таме говорити по реду.

Хоће ли му ко приповједити што бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.

Али сада не могу људи гледати у свјетлост кад сјаји на небу, пошто вјетар прође и очисти га;

Са сјевера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.

Свемогућ је, не можемо га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.

Зато га се боје људи: не може га видјети никакав мудрац.