Сине, чувај ријечи моје, и заповијести моје сахрани код себе.

Чувај заповијести моје и бићеш жив, и науку моју као зјеницу очију својих.

Привежи их себи на прсте, напиши их на плочи срца својега.

Реци мудрости: сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост,

Да би те чувала од жене туђе, од туђинке, која ласка ријечима.

Јер с прозора дома својега кроз решетку гледах,

И видјех међу лудима, опазих међу дјецом безумна младића,

Који иђаше улицом покрај угла њезина, и корачаше путем ка кући њезиној,

У сумрак, увече, кад се уноћа и смрче;

А гле, срете га жена у одијелу курвинском и лукава срца,

Плаха и пуста, којој ноге не могу стајати код куће,

Сад на пољу, сад на улици, код свакога угла вребаше.

И ухвати га, и пољуби га, и безобразно рече му:

Имам жртве захвалне, данас изврших завјете своје;

Зато ти изидох на сусрет да те тражим, и нађох те.

Настрла сам одар свој покривачим везенијем и простиркама Мисирским.

Окадила сам постељу своју смирном, алојем и циметом.

Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем.

Јер ми муж није код куће, отишао је на пут даљни,

Узео је са собом тоболац новчани, вратиће се кући у одређени дан.

Наврати га многим ријечима, глатким уснама одвуче га.

Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран,

Докле му стријела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да јој је о живот.

Зато дакле, дјецо, послушајте ме, и пазите на ријечи уста мојих.

Немој да застрањује срце твоје не путове њезине, немој лутати по стазама њезинијем.

Јер је многе ранила и оборила, и много је онијех које је све побила.

Кућа је њезина пут паклени који води у клијети смртне.