Човјек који по карању остаје тврдоглав, уједанпут ће пропасти, да неће бити лијека.

Кад се умножавају праведници, весели се народ; а кад влада безбожник, уздише народ.

Ко љуби мудрост, весели оца својега; а ко се дружи с курвама, расипа своје добро.

Цар правдом подиже земљу; а ко узима мито, сатире је.

Ко ласка пријатељу својему, разапиње мрежу ногама његовијем.

У гријеху је зла човјека замка, а праведник пјева и весели се.

Праведник разумије парбу невољнијех, а безбожник не мари да зна.

Потсмјевачи распаљују град, а мудри утишавају гњев.

Мудар човјек кад се пре с лудијем, или се срдио или смијао, нема мира.

Крвопије мрзе на безазленога, а прави се брину за душу његову.

Сав гњев свој излива безумник, а мудри уставља га натраг.

Који кнез слуша лажне ријечи, све су му слуге безбожне.

Сиромах и који даје на добит сретају се; обојици Господ просвјетљује очи.

Који цар право суди сиромасима, његов ће пријесто стајати довијека.

Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју.

Кад се умножавају безбожници, умножавају се гријеси, а праведници ће видјети пропаст њихову.

Карај сина својега, и смириће те, и учиниће милину души твојој.

Кад нема утваре, расипа се народ; а ко држи закон, благо њему!

Ријечима се не поправља слуга, јер ако и разумије, опет не слуша.

Јеси ли видио човјека нагла у бесједи својој? више има надања од безумна него од њега.

Ако ко мази слугу од малена, он ће најпослије бити син.

Гњевљив човјек замеће свађу, и ко је напрасит, много гријеши.

Охолост понижује човјека, а ко је смјеран духом, добија славу.

Ко дијели с лупежем, мрзи на своју душу, чује проклетство и не проказује.

Страшив човјек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону.

Многи траже лице владаочево, али је од Господа суд свакоме.

Праведнима је мрзак неправедник, а безбожнику је мрзак ко право ходи.