WeBible

Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.

Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.

Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.

Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.

Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.

Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.

Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.

И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.

Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.

И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.